2. април - Свјетски дан свјесности о аутизму

Свијест је интуитивно схватање стања духа и разлике сазнаоца и разлике сазнатог. Подразумијева извијесност разлике и позитивност датости садржаја. Операционално се дефинише као оно што постаје све мање када тонемо у сан и све веће кад се бидумо. У оквиру психоанализе претпоставља се да свијет настаје  из сфере несвјесног (архетипова) и његове енергије. Свијест најприје свједочи о постојању људског бића и о његовој способности да мијења спољашњи и унутрашњи свијет. Свијест не постоји изван одређених функција. Она нема структуру саму по себи, нити посебну локализацију у централном нервном систему. Свијест је и вићи степен науке у истини, филогенетски најстарија, а онтогенетски најмлађа психичка функција (Иланковић, Н., 1999.). Највићии степен развоја нагона живота јесте самоодржање, самоодбрана, самоадаптација, самоостварење, самореализација, саморегулација, само-контроле психичког, соматског и социјалног интегритета у датом простору и времену.

Аутизам је премећаји који захватају све сфере дјечијег интересовања и функционисања. Прожимајући (первазивни) поремећаји имају квалитативна оштећења у развојном добу. У њавећој мјери њих одликују груписано следеће сметње у развоју: а) реципрочне социјалне интеракције дјеце, б) вербалне и невербалне способности комуницирања и ц) значајним дјелом имагинарне активности.

Све прожимајуће поремећаје одликује рани почетак. Потрпуна клиничка слика се развија у првих 3-5 година живота. Када се налази и ментална ретардација онда је потребно да се иста посебно шифрира, јер она није општа карактеристика первазивних развојних поремећаја (Марић Ј. 2005).

 1. Дјечији аутизим (Аутистични синдром). Термин аутистични синдром је увео Канер, па се ово психопатолошко стање још назива и Канеров синдром. Већина аутора остају номинално код појма - дечији (инфантилни) аутизам, иако неки покушавају да докажу да је у питању дјечија схизофренија. Данас се познато да не постоји потпуни континуитет између аутизма и схизофреније.

Основне клиничке карактеристике овог синдрома су:

а) Поремећаји односа са људима и немогућност постизања школских вјештина. Почетну фазу карактерише: незаинтересованост за присуство и одсуство родитеља, повлачење из игре, усам-љивање. Социјално емоционалне поруке се неадекватно схватају, што се препознаје по недостатку одговора на емоције других (поремећај социјално-емоционалног реципроцитета).

 Развијена фаза се односи на: одсуство сваког контакта, одсуство гледања у очи, слушања и извршавања налога. Дијете живи у свом свијету усмјерено на бесциљне радње или покрете. Касније се везује за родитеље, али остаје незаинтересовано за игру са децом. Назначена је узнемиреност при безначајним промјенама у окружењу.

Недостатак креативности и маште, недостатак модулације понашања у складу са социјалним активностима, слаба интерпретација социјалног, емоционалног и комуникативног искуства - су следеће важне карактеристике уз немогућност адекватног постизања школских вјештина.

б) Поремећаји говора. Код половине аутистичне дјеце говор се уопште не развија или се потпуно губи. Њихов говор карактеришу: некомуникативност, ехолалија, металалија (одложено понављање ријечи), збркана употреба замјеница. У каснијој фази, када дете почне спонтано да говори, често се јављају опсесивно понављање питања. И касније, када дијете мало одрасте, говор има поремећаје у дикцији, артикулацији, фонацији и интонацији. Дјеца често инсистирају на понављању одређених ритуала који немају функционалан карактер; могу да постоје стереотипне преокупације интересовањима као што су датуми, редови вожње, путеви и сл.

ц) Поремећаји моторике. У почетној фази честа је моторна узнемиреност, бесциљно трчање, скакање или претерано мировање. У каснијем току слиједи развој многих маниризама и необичних покрета који се стереотипно понављају (загледање прстију, покрети руку који подсјећају на лепршање птичијих крила, пљескање, ходање на прстима, жабљи скокови по земљи, љуљање у мјесту напред-назад). У каснијем узрасту многи од ових покрета се највећим дјелом изгубе.

д) Поремећаји перцепције - околина се мање или потпуно погрешно перципира. Још је значајнији уочљив је недостатак емоционалног одговора на вербалне и невербалне поруке других. Све области интересовања су у значајном дијелу веома ограничене.

е) Ригидност и рутинске радње имају веома јаку тенденцију наметања на широки спектар свакодневних функција, и активности... Пацијенти значајно инсистирају на обављању одређених ритуала који немају функционалан карактер. Постоје стереотипне преокупације као што су датуми, редови вожње, путеви, као и специфична заинтересованост за нефункционалне особине предмета (нпр. мирис, боја, често је њушкање, опипавање). Постоји отпор промјенама у рутини, нпр. изглед собе.

ф) Поремећаји развоја. Често је оштећење интелектуалног развоја и код 3 од 4 аутистична дјетета оно је на нивоу менталне ретардације и одржава се.

г) Неадекватна употреба играчака, као и потреба да увијек неки предмет држи у руци је честа (стална) одлика код аутистичног синдрома. Нагла испољавања немотивисане анксиозности и страха, плача или смијеха, поремећаји спавања и исхране, напади бијеса и агресивности као и само-повредјивање, такође су честа појава.

Аутизам је релативно риједак поремећај (10 - 15 на 10.000). Мало је дјеце која имају све симптоме аутистичног синдрома, па су због тога и честе дијагностичке грешке. Поремећај се јавља 3 - 4 пута чешће код дјечака. Ваља је имати на уму да се овај синдром може дијагностиковати у свим узрасним групама (и код одраслих!).

Аутистични синдром може да почне и касно, у периоду од 3 до 5 година (по правилу почиње пре узраста од 3 године). Неки такве психозе називају дезинтегративне, мада се с правом може поставити питање да ли је то уопште психоза. То је болест хроничног тока. За дуготрајну прогнозу треба узети у обзир ИQ и достигнути ниво развијености говора. Постои низ (недовољно) јасних стања из којих се развија даље аутистични синдром. Најозбиљнија компликација је епилепсија.

Од дјечијег аутизма треба разликовати реактивни поремећај везивања у детињству, који такође испољава абнормалности у обрасцима социјалних односа, нарочито осјетљивост и несигурност на промјене средине. Међутим, овај поремећај је несумњиво директна последица тешког занема-ривања од стране родитеља, суровог кажњавања или веома неприкладног родитељства.

Етиоогија: Узрок аутистичног синдрома је непознат. Сугеришу се разне идеје - од нађене абнормалности ЦНС (проширене мождане коморе, абнормалности у областима амигдалоидних једара, хипокампуса и церебелума) и генетске предиспозиције (преваленција фрагилног X синдрома) до неадекватног родитељског понашања.

Етиопатогенетска разматрања аутизма иду од органских хипотеза (патологија средњег темпоралног режња на ЕЕГ-у, липоидоза, хипсаритмија, функционални дефицит ретикуларног система, хередитарно-ендогени чиниоци) до психолошких теорија, које су, за сада, боље фундиране (емотивна хладноћа у породици, одбацивање од стране родитеља, амбивалентан став родитеља, бихејвиористички концепт погрешног условљавања и учења).

Терапија. Лијечење аутистичног дјетета је мукотрпно, захтијева велико стрпљење и ипак је дубиозно. Примена неуролептика има значаја да смири дете да би га породица лакше прихватила (нпр. Халоперидол: - 0,02-0,2 мг/кг или 0,5 - 4,0 мг дневно). У новије време покушава се мегавитаминска терапија (нпр. високе дозе Б-6 у комбинацији са магнезијумом).

Од највећег је значаја, међутим, посвећивање посебне пажње дјетету и постизање тзв. стимулативне околине за развој дјетета (нпр. усмјеравање на говор бихејвиоралним техникама). Користи се и техника „тијело уз тијело"", стимулисање прелазног објекта и прелазног простора.

Рад са родитељима има посебан значај на њиховом усмјеравању и активном учешћу у оспособљавању дјетета (подстицање индивидуације дјетета кроз истицање граница Ја дјетета према спољном свијету). Истина, понекад је терапеутски акт и одвајање дјетета од патогеног утицаја родитеља било хоспитализацијом, било смештањем у другу породицу. У сваком случају породици треба помоћи да живи са проблемима одгајања хендикепираног детета .

Повољни прогностички знаци су: развијен говор, И.Q. преко 50 и услови за специјално школовање и оспособљавање.