Приоритет у збрињавању се одређује према степену – реду хитности, а не према дужини чекања.

Ургентна стања која не подлијежу тријажи и захтјевају моменталну и неодложну примјену реанимационих мјера и поступака су застој срца и престанак дисања.

I СТЕПЕН ХИТНОСТИ су критично обољели и тешко повријеђени којима је потребна неодложна помоћ која, ако се правовремено укаже, има велике изгледе да спаси живот:

-      Сва стања без свијести;

-      Престанак дисања;

-      Одсуство пулса;

-      Нагло настало отежано дисање;

-      Нагло настао јак бол у грудима;

-      Нагло настао јак бол у трбуху;

-      Нагло настао неуролошки дефицит, једнострана одузетост екстремитета и немогућност говора;

-      Опсежна крварења из великих крвних судова.

II СТЕПЕН ХИТНОСТИ су обољели и повријеђени којима је потребна хитна помоћ и интервенција, али се она, за извјестан, краћи период времена може одложити без бојазни од развоја штетних посљедица због тог одлагања:

-      Погоршања која се односе на сва хронична стања по системима;

-      Хронична опструктивна респираторна обољења;

-      Хипертензивна стања;

-      Интензивне главобоље;

-      Психијатријска стања;

-      Отворене и затворене повреде без израженог поремећаја свијести и без компромитованог дисања;

-      Остала стања.

III СТЕПЕН ХИТНОСТИ су лако обољели и повријеђени чија су обољења и повреде лакше природе, не ремете виталне функције и код којих није потребна хитна медицинска помоћ већ се може одложити прослеђивањем надлежном породичном љекару.