Дом здравља Бијељина, Српске Војске 53 +387 55 415 111
Добродошли   на званичну презентацију Дома здравља Бијељина
Претрага:   
  
Репродуктивно здравље младих
26.11.2012.
Према дефиницији Свјетске здравствене организације, репродуктивно здравље је стање физичког, менталног и социјалног благостања у свим областима везаним за репродуктивни систем, у свим фазама живота.

 

Репродуктивно здравље подразумијева да су људи у могућности да имају задовољавајући и безбједан полни живот и способност да имају потомство, као и слободу да одлуче да ли ће га имати, када и колико често. Саставни дио  је  право мушкараца и жена да буду информисани, да имају приступ безбједним, ефективним, доступним и прихватљивим методама планирања породице по свом избору, и право на адекватне услуге здравствене заштите који жени омогућавају безбједну трудноћу и порођај.

Репродуктивна здравствена заштита је скуп метода, техника и услуга које доприносе репродуктивном здрављу и добробити кроз спречавање и рјешавање репродуктивних здравствених проблема. У то спада и сексуално здравље чија је сврха унапређење квалитета живота и личних веза, а не само савјетовање и заштита везана за репродукцију и полно преносиве инфекције.

Друштвене норме и понашање младих

Свако друштво поставља одређене норме понашања у свакој области, па тако и када је у питању сексуалност. Постоји социјално прихватљив ниво на којем је могуће разговарати о сексуалности (нпр. у оквиру превенције полно преносивих инфекција, или када се ради о стварању потомства), али такође постоји и практични ниво - оно што људи раде, практикују, али о чему није социјално пожељно или дозвољено говорити.

Норме су неопходне у сваком друштву, али уколико су сувише ригидне оне утичу на то да се реалност брутализује. Ригидне норме доводе младе људе у ризик, јер онда постаје немогуће разговарати о практичном нивоу (понашању младих); због незнања, предрасуда и погрешних представа млади се не могу адекватно заштитити, а све евентуалне последице наведеног сносе сами.

На примјер, неке од норми су да тинејџери не ступају у сексуалне односе, да их не занимају питања везана за сексуалност, да користе средства заштите, да дјевојке чувају невиност до брака, да адолесценти у породици стичу основна сазнања о репродуктивним питањима, итд.

Истовремено, каква је реалност у нашој земљи? Подаци добијени у новијим истраживањима показују да:

  • Прво сексуално искуство младићи имају у узрасту од 15-16 г. а дјевојке у узрасту 16-17 г.
  • Контрацептивна средства користи само 25% адолесцената
  • Свака шеста дјевојка млађа од 19 година имала је искуство бар једне нежељене трудноће; у Србији се годишње региструје око 16.000 адолесцентских трудноћа, а преко 90% ових трудноћа је нежељено
  • 20-30% адолесцената има бар једну полно преносиву инфекцију
  • О већини полно преносивих инфекција (осим ХИВ-а) се врло мало зна: за хламидију је чуло 2,7% адолесценткиња а за хепатитис Б њих 0,7%
  • Главни извор информација о сексуалности за већину адолесцената су пријатељи (70% дјевојака, 60% младића), затим 'искусније особе' (60% дјевојака, 43% младића), штампа, медији (33% дјевојака) и сопствено искуство (50% младића).

Пред реалношћу се не смију затварати очи. Ригидно тумачење норми доводи до тога да се негира реалност и не чини ништа да се суморна слика стања репродуктивног здравља младих поправи.

 

 

Сексуалност младих

Сексуалност је снажна унутрашња сила која у човјеку постоји од самог рођења. Човјек је цијелог свог живота сексуално биће, способно да воли. Од раног дјетињства људско биће доживљава различите облике љубави. Ова осећања у дјетињству могу имати велики интензитет. Одрастање, прелаз из дјетињства у одрасло доба, дуготрајан је и сложен процес током ког се дешавају бројне промене у тијелу и психи младе особе. Ово је период сазријевања, сазнавања, истраживања, успостављања нових односа са околином, стварања и потврде сопственог идентитета...

Интересовање за сопствено тијело, његове функције, за то како се рађају бебе... постоји и код сасвим мале дјеце, и оно је у дјетињству нескривено и неспутано стидом. У пубертету млади људи полно сазријевају и физиолошки постају способни да постану родитељи. Одрасли често мисле да је управо пубертет вријеме када се са младима треба разговарати о овим темама. Међутим, важно је да се о овим темама, на дјеци прилагођен начин, објашњава од раног дјетињства. Само на тај начин се може стећи неопходно повјерење између дјетета и одраслог, тако важно за озбиљније разговоре у доба одрастања.

Важно је да млади људи разумеју сопствено тијело и начин на који функционише. Важно је да прихвате и стекну позитиван став о сопственој сексуалности, што им може помоћи да себе сагледају у позитивном светлу и да поштују себе као сексуално биће. Ово поштовање је основа за будуће искрено и одговорно ангажовање у личним везама.

Потрага за искуством: степеници љубави Истовремено са промјенама на тијелу, у пубертету се догађа ментално и емотивно сазревање. Из угла одраслих овај аспект одрастања често је у другом плану, пошто се главна пажња усмјерава на тјелесне промјене и стицање полне зрелости. Међутим, централни аспект живота адолесцента чине управо питања везана за идентитет. Сексуалност у ширем смислу може се сматрати једним од израза стварања идентитета, који у најинтензивнију фазу улази током адолесценције. Ту спада способност да се каже 'да' и 'не', да се поставе границе, да се млада особа усуди да се проба нешто ново...

У процесу одрастања млада особа доживљава осјећања привлачности, допадања, љубави и потребе за другим. Кроз неколико фаза, названих степеницама љубави, млада особа ''увјежбава'' осјећања и постепено сазријева, односно постаје довољно зрела да пређе из једне фазе у другу. Истовремено са пењањем овим 'степеницама', догађа се ментално сазријевање и емотивни развој.

Најприје се јављају прве симпатије. Ову фазу одликује незрелост и осјећање љубави без осјећања потребе за другим, занесеност и љубав на дистанци. На овај начин осјећања се пробају, тестирају и увјежбавају, а сам предмет љубави може бити вршњак из школе, рок звијезда или познати глумац.

Друга фаза је фаза забављања и флертовања. Са вољеном особом се проводи доста времена, размјењују се њежности, али осим држања за руке нема других тјелесних контаката. У овој фази сасвим је довољно проводити вријеме са неким и не постоји потреба за другачијим тјелесним контактом.

Трећа фаза је фаза тјелесних контаката и њежности, али без сексуалног односа. Назива се и 'петтинг' фаза јер у њој долази до истраживања тијела, интимних контаката, али не и сексуалног односа.

У четвртој фази долази до сексуалног односа. Често се поставља питање када је млада особа спремна за то, када је право вријеме за то... Одговор је сасвим индивидуалан и до њега млада особа треба да дође сама - дакле, право вријеме је оно када се младић или дјевојка осјете спремним за то. Иако сексуалност младих сама по себи није 'проблем', она је повезана са проблемима као што су прерано ступање у сексуалне односе, сексуална злоупотреба, нежељена трудноћа, полно преносиве инфекције...  Зато је важно да се сексуалност младих нечим ''веже''. Обично је то 'сидро' - осјећање љубави. Односно, право вријеме и зрелост да се ступи у сексуалне односе наступа онда када постоји велика, велика љубав и обострана жеља и спремност (као и припремљеност) да се то уради.

На крају, постоји и пета фаза, фаза предавања другој особи, која се сматра степеником више у односу на претходну. Наиме, сексуални односи нису највиши степеник у љубави, а са одрастањем и зрелошћу млади људи постају способни за дубоко осјећање љубави и предавање другој особи.

 

 

Сексуално образовање

Млади имају право на информације и свеобухватну едукацију о сексуалном и репродуктивном здрављу и правима. Знање је моћ, и што више млади људи знају, то више контроле имају; што мање знају, то више контроле имају други.

Од раног дјетињства, дјеца се занимају за разлике између полова и за то како су дошла на свијет. На њихова питања треба дати искрене одговоре, у складу са узрастом и способношћу да разумију о чему им говоримо. Мала дјеца не доживљавају ове теме као нешто чега би се стидили и ако у раном добу добију јасне и отворене одговоре на своја питања, то ће повећати њихове шансе да касније у животу имају природан, опуштен и одговоран однос према сексуалном животу. Ако дјеца осјете да одрасли о овоме не могу или не желе да разговарају, разумјеће да је сексуалност нешто ружно и срамотно. Поврх свега, неће више имати 'дозволу' да питају о ономе што не знају, па ће информације тражити на другом мјесту - од вршњака, из медија и сл. У том случају, велике су шансе да сазнају нетачне и непотпуне информације, које само повећавају ризик од нежељених последица.

Адолесценти и млади људи су, у већини случајева, дуги низ година под ризиком од ненамјерне трудноће и полно преносивих инфекција. О неопходности едукације о овим темама углавном постоји слагање у нашем друштву. Па ипак, у постојећем систему образовања нема предмета који би се тим бавио. У наставу из предмета Биологија за завршне разреде основне школе фрагментарно су укључени дијелови који говоре о репродуктивној анатомији и функцији човека, али су изостављене друге теме које се тичу, на пример, контрацепције, полно преносивих инфекција, сексуалног злостављања, родних питања.

Неке невладине организације у школама повремено држе едукације и радионице о репродуктивном здрављу, најчешће са нагласком на ХИВ инфекцију и њену превенцију. Па ипак, повремена предавања нису довољна да младима пренесу све потребне информације у вези са сексуалним и репродуктивним здрављем и правима.

На сексуалност младих се углавном гледа као на проблем. Међутим, и ако јесте повезана са проблемима, у развијеним земљама се на сексуалност младих гледа као на ресурс: тамо се сматра да младима треба дати дозволу да осјећају оно што осјећају, и постоји увјерење да млади могу да кажу 'НЕ' само уколико претходно имају дозволу да кажу 'ДА'. Један од циљева сексуалног образовања је подршка младим људима да, у годинама одрастања и сазријевања, изграде сопствени систем вриједности и самопоштовања који ће им омогућити да доносе одговорне одлуке и да се одговорно понашају. Крајњи циљ ове едукације је да спријечи прерано и незаштићено ступање у сексуалне односе, бројне нежељене последице незнања и предрасуда, различите форме сексуалног искориштавања, злостављања и насиља, те да допринесе развоју толерантних, на поштовању заснованих и квалитетних односа међу половима и међу људима уопште.

 

Аргументи 'за' и 'против' Неки од аргумената против увођења сексуалне едукације у школе су следећи: - Дјеца и млади не треба да уче о овим темама, јер је мјесто сексуалности у брачној заједници. - Дјеца још увек нису сексуална бића и не треба им оваква едукација, још су мали да би је разумјели. - Сексуалност је тако осјетљива тема да је не треба обрађивати у школама. - 'Не дирај лава док спава': разговор са дјецом о сексуалности може прерано да пробуди њихово интересовање за тему, а то може водити промискуитету, болестима... - Ученици могу протумачити сексуалну едукацију као јасан знак да рано ступе у сексуалне односе. - Подучавање о контрацептивним средствима олакшава младима да имају односе без страха од трудноће, па ће им теже бити да одоле искушењу.   Неки од аргумената за увођење сексуалне едукације у школе су следећи: - Сва дјеца имају питања о родним разликама и како су дошла на свијет. Мања дјеца не гледају на сексуалност као на нешто срамно и о чему се не може разговарати. Родитељи треба да својој дјеци говоре о сексуалном животу. Али родитељима често недостаје знање или им је непријатно да о овоме говоре. Стога едукација у школи може да буде корисна допуна ономе што дјеца стичу у родитељском дому. - 'Лав' засигурно 'не спава'. Млади људи имају сексуалне пориве и осјећања, интересовања и дилеме. Ако се то пориче, постоји ризик од лоших последица. Насупрот томе, сексуална едукација им нуди заштиту тако што им помаже да се понашају одговорно умјесто импулсивно и без размишљања. - Истраживања су показала да едукација о контрацепцији не промовише сексуалну активност међу тинејџерима, као и да пружање тачних и правовремених информација младима смањује ризик од полно преносивих инфекција и нежељених трудноћа. - Истраживања су такође показала да свако подривање повјерења у контрацептивна средства угрожава здравље и животе младих људи.

 

Какво образовање је нама потребно? Вриједна искуства из других земаља, које се овим питањима баве деценијама уназад, корисна су и инспиративна. Међутим, успјешан модел из друге земље не може се једноставно преузети и примијенити у нашем окружењу. Потребно је претходно испитати мишљења и ставове, на првом мјесту младих људи, али исто тако и њихових родитеља, наставника и професора о томе каква едукација им је потребна, у којем облику, ко треба да је пружи (школа или актери изван школе), колико би трајала и шта су циљеви такве едукације. Тек тада се може приступити изради плана и програма, те едукацији едукатора који би на систематичан и темељан начин образовали младе нараштаје. У сваком случају, неопходно је овој теми приступити свеобухватно, бити сасвим отворен према чињеницама (избјећи моралистичке и догматске ставове, разоткрити предрасуде и заблуде), прихватити сексуалност младих људи и активно укључити младе у разговоре о овим темама.   Занимљиво је искуство Шведске у којој се први облик сексуалне едукације, у облику ''сексуалне хигијене'', појавио још 1897. године, а у већину школа је уведена још током 40-тих година прошлог вијека. Од тада до данас Шведска је прешла дугачак пут и из тог искуства можемо много научити. >>>

 

Улога родитеља

Задатак родитеља је да дјетету пружи љубав и бригу, и да га научи нормама и ограничењима које друштво поставља. Са друге стране, саставни дио одрастања је у томе да се дијете осамостали и постане независно од родитеља, а љубав и сексуалност су један од главних путева 'ослобађања' младе особе. Родитељи се зато налазе у прилично противрјечној ситуацији, када треба да истовремено буду и одговорни родитељи (који постављају морална начела) и да се радују све већој независности свог дјетета - адолесцента. (Бити родитељ заиста није увијек веома захвалан задатак.)

Чак и најбољи, најмудрији и најстрпљивији родитељи морају да се суоче са одбацивањем од стране свог дјетета. Родитељска одговорност, међутим, подразумијева и то да се носите са сазнањем да вас дијете одбацује и понекад чак и не подноси, као и то да прихватите да не треба да се мијешате у приватне ствари свога дјетета. Постоји један природан лимит између родитеља и дјеце који не дозвољава размјену превише интимних информација између њих. Сама улога родитеља и улога дјетета ствара јаз и препреку за интимне разговоре, тако да је чешћи случај да се адолесценти повјеравају пријатељима, другим рођацима или комшијама прије него родитељима.

Као резултат свега наведеног, улога родитеља у сексуалној едукацији адолесцената је ограничена и не би је требало наметати. Примарна породица треба да буде мјесто где ће адолесцент стећи нека знања и добити тачне информације, али то није само по себи довољно. Родитељи стварају основу на тај начин што својим начином понашања дјеци дају примјер како изгледа лична веза, али је младима потребна и додатна подршка.

 

Улога пријатеља Пријатељи су важан извор информација о сексуалности, љубави и везама за младе људе. Осим тога, пријатељи су подршка у тренуцима туговања због прекида везе, понекад су посредници у личним везама или извор информација уколико су сами имали нека искуства о којима желе да разговарају. Све су ово важне улоге и не треба их потцјењивати. Међутим, пријатељи могу да буду - и често јесу - извор и погрешних информација, неспоразума, предрасуда... заснованих на искуствима других, искуснијих, о чему су и сами слушали претјеривања заснована на преувеличавању сексуалних искустава и на мањку самопоштовања.

 

Улога наставника Одрасли у лику наставника и професора који желе да младе информишу и едукују о питањима репродуктивног здравља за основни циљ имају спречавање нежељених посљедица, као што су нежељена трудноћа и полно преносиве инфекције. Ово и јесу важни циљеви у сексуалној едукацији. Али овакве намјере могу учинити да цјелокупна едукација постане усмјерена само на проблеме, и да се у њој млади не препознају. Ако се то деси, млади неће слушати поруке које им шаљемо јер ће у себи сматрати да то ионако није за њих. Тим младим људима се питања везана за заљубљеност, личне везе и љубав могу чинити много важнија и 'ближа'.

Сексуална едукација је само 'тупи инструмент' ако се користи искључиво на основу намјера и циљева одраслих. Свијет адолесцената је свијет скривених искустава, трагања за идентитетом, чежње за љубављу и осјећањем вољености, свијет снова, сањарења и високих очекивања. У таквом окружењу се дешава одрастање. Циљ сексуалне едукације је да омогући дијалог са свијетом у којем живе адолесценти, колико год је то могуће.

 

Репродуктивна права

 

Међународни споразуми између земаља засновани су на међународном праву, а земље потписнице (међу којима и наша земља) ратификују ове споразуме тако што их укључују у домаће законодавство. Споразуми о људским правима садрже дужности и одговорности, а владе земаља се обавезују да ће штитити, промовисати и обезбиједити људска права за своје народе.

Репродуктивна права обухватају два широка принципа људских права: право на репродуктивну здравствену његу и  право на репродуктивно самоопредјељење. Међународна федерација за планирано родитељство (ИППФ) је 1995. донијела Повељу о сексуалним и репродуктивним правима. Ова права подразумијевају да људи имају слободу да уживају у међусобно задовољавајућој и сигурној вези, слободној од присиле или насиља, и без страха од инфекције или трудноће, као и да су у могућности да регулишу своју плодност без негативних или опасних последица:

 

  • Право на живот

Ниједан живот не смије бити угрожен трудноћом, рађањем или родном припадношћу.

  • Право на слободу и сигурност особе

Сви људи имају слободу контроле властитог сексуалног и репродуктивног живота.

  • Право на једнакост и ослобођење од сваког облика дискриминације

Сви су рођени једнаки и нико не смије бити дискриминисан на основу расе, етничког поријекла, боје коже, сиромаштва, пола или сексуалне оријентације, брачног статуса, породичне ситуације, физичке или менталне хендикепираности, старости, језика, религије, политичког и другог мишљења, националног или социјалног поријекла, имовине, рођења или другог статуса.

  • Право на приватност

Сви људи имају право да доносе аутономне одлуке у вези са властитим сексуалним и репродуктивним животом, да имају приватност и да буду поштовани.

  • Право на слободу мишљења

Сви људи имају право да доносе одлуке о сексуалном и репродуктивном здрављу и правима, и право да траже, примају и дају информације и размјењују идеје кроз било који медиј.

  • Право на информације и едукацију

Сви људи имају право на приступ информацијама и едукацији о сексуалном и репродуктивном здрављу и правима.

  • Право на избор

Људи имају право слободног избора да ли ући у брак или не, и основати и планирати породицу

  • Право на одлуку о томе да ли имати дјецу или не

Све особе имају право да одлуче слободно и одговорно о броју дјеце и размаку између рађања, што укључује и одлуку да ли уопште имати дјецу и приступ средствима за практиковање овог права.

  • Право на здравствену заштиту и његу

Сви људи имају право на највише могуће стандарде физичког и менталног здравља.

  • Право да се уживају благодети научног напретка
  • Право на слободу удруживања и политичког учешћа

Сви људи имају право да формирају или да се укључе у невладину организацију како би се унаприједила сексуална и репродуктивна права.

  • Право да се не буде жртва тортуре и других нехуманих третмана

Сви људи имају право да не буду субјект тортуре или окрутних, нехуманих или деградирајућих третмана, као и да не буду подвргнути медицинском третману или научном истраживању без слободног и на информацијама заснованог пристанка.

Сексуално насиље

Сексуално злостављање (енгл. абусе) се дешава онда када се сексуално дјелује против воље друге особе или када постоји пристанак али је особа превише млада и незрела (дјеца и малољетне особе).

Сексуално злостављање може бити сексуални однос, додиривање полних органа без сексуалног односа или излагање полних органа дјеци на 'сексуални' начин.

Ова врста насиља оставља дубоке емотивне, психолошке и физичке трауме, нарочито на младу особу. Самопоштовање жртве се значајно умањује, и она може осјећати кривицу и стид због тога што се десило (дешава) иако одговорност лежи у потпуности на одраслима. Нажалост, жртве углавном ћуте о томе и могу носити ову трауму у себи годинама као скривену патњу.

Осим тога, важно је бити свјестан и сексуалног узнемиравања које се може јављати свакодневно. И овај облик насиља доводи до смањења самопоштовања жртве и, у неким случајевима, може водити и злостављању. Непоштовање друге особе деградира љубав и осјећања везана за сексуалност, што ствара основу за ризично понашање.

И мушкарци и жене сексуално злостављају и дјечаке и дјевојчице. Злостављање које чине мушкарци познатије је у друштву, у односу на злостављање које чине жене. Наиме, у патријархалном друштву, услед родне подјељености, мушкарац се не сматра жртвом. Због тога је још важније да се обрати пажња на злостављање младића, чији су починиоци и мушкарци и жене.

Неки примјери сексуалног насиља

Педофилија: сексуално узбуђење кроз сексуалне контакте са дјецом. У нашем закону је ''обљуба с дјететом или немоћним лицем'' кривично дело у којем су жртве дјеца млађа од 14 година или особе које нису способне да пруже отпор (због душевног обољења, немоћи или другог стања). Казна је од једне од 18 година затвора.

Инцест: сексуална веза која се јавља између двоје људи унутар исте породице (отац и ћерка, маћеха и посвојени син, стриц и братаница...).

Силовање: присилан полни чин над женом или мушкарцем; силовањем се сматра сексуални чин за који не постоји добровољни пристанак једног од партнера, уколико се при том примијени сила, пријетња или уцјена. По нашем закону, принуда на полни чин (било да је вагинални, орални или анални, пенисом или неким предметом) представља кривично дјело за које је предвиђена казна од двије до 18 година затвора.  

Проституција: укључивање адолесцената у проституцију (сексуални односи за новац или друге услуге) јесте облик сексуалног злостављања.

Сексуално узнемиравање: јавља се у много облика, у које спада понављано изазивање или довођење у непријатност других особа, на примјер, неприличним додиривањем или штипањем, гестовима, телефонским позивима, тражењем разних сексуалних услуга од стране претпостављеног на послу или од стране наставника или професора у школи.

Излагање друге особе порнографији такође је облик сексуалног узмениравања. Посебно кривично дјело је ''обљуба злоупотребом положаја'', када није битно да ли је постојао пристанак особе или не, већ да је до сексуалног контакта дошло између особе у надређеном положају (наставника, васпитача, стараоца, усвојиоца, родитеља, очуха, маћехе) и малољетне особе старије од 14 година која му (јој) је повјерена ради учења, васпитавања, старања или његе. Затворске казне су од три мјесеца до 18 година.

По Закону о раду, ''свако вербално, невербално или физичко понашање које има за циљ или представља повреду достојанства лица које тражи запослење, као и запосленог, у сфери полног живота, а које изазива страх или ствара непријатељско, понижавајуће или увредљиво окружење'' сматра се обликом сексуалног узнемиравања за које су прописане високе новчане казне.

Недозвољене полне радње су покушај силовања, нежељени додири, пољупци, грљење... све што није силовање (није дошло до пенетрације) а укључује сексуални контакт до којег је дошло силом, пријетњом или уцјеном. Казна за ово кривично дјело је новчана или затворска до три, односно до 15 година.

Шта учинити?...

Ако се догоди теби:

- позови полицију

- иди на сигурно мјесто и позови особу од повјерења

- сачувај одјећу, не туширај се

- не дирај ништа у просторији у којој се све догодило

- обави љекарски преглед, због повреда и налаза потребних као судски доказ

 

Ако се догоди другоме:

- увјери жртву да напад није њена (његова) грешка

- не понашај се превише заштитнички, али пружи топлину, помоћ и осјећај сигурности

- дозволи жртви да ти прича, или да ти не прича (ако не жели) о ономе што се десило

- не преноси другима оно што видиш и чујеш

- предложи да се обратите стручним службама (љекар, полиција) за даљу помоћ

Жртви силовања је потребна заштита полиције и нега од стране здравственог особља. Одмор, топлина и љубазност су три кључне речи у непосредном збрињавању жртве. За њу је важно да што пре поврати осјећање да има контролу над властитим животом и да сама може да доноси одлуке.

 



 
Вијести





Вријеме